Хајка Мушовића

Поранила Мушовића Хајка

Прије зоре и прије уранка.

Мила ћерка бега Мушовића

Капетана од града Никшића

Па кад зора исток порумење

Отворила на кули пенџере.

У то доба и сунце огрија,

А пушти га ђевојка Туркиња

Да јој њедра милује и грије,

Што их нико миловао није.

Онда пије шербет из вилџана

Па са старом мајком разговара:

„Пушти мене моја мајко мила

Да прошетам зеленим пољима,

Да разгледам жита и воћњаке,

И камене чесме и сокаке.

Нека виде Никшићани Турци,

А нек чују из горе хајдуци,

Каква расте нагоркиња вила

На дворове Мушовић Халила".

Моли Хајка, а слуша је мајка,

Таркајући ватру са оџака,

Сјакте двором пламени облаци,

Рече мајка Мушовића Хајци:

„Хајде шћери, нек виде грађани,

Какав цвијет твоја мајка храни.

Само пази моја шћери мила,

Не застиди Мушовић Халила;

Да те не би младост занијела

И зло нашој кући донијела.

Ти нијесу за несрећу мала,

Но ђевојка, зрела и стасала.

Немој шћери гледат' на хајдуке,

Ни обичне Никшићане Турке,

Но кућића и оџаковића,

Абди Љуцу, турскога племића.

Он је твоју испросио руку,

Дарова ти прстен и јабуку,

Кад си млада у кавезу била,

Уз благослов твог баба Халила.

Проће брзо двије хефте дана,

До нашега поста Рамазана,

Кад ће доћи вођа јањичара

Да са нама свадбу уговара.

Колико ће да доведе свата,

Па се бојим зала и небата.

Кад би Љуци ријеч погазила,

Грдна би нас судба задесила!

Он би дов'о кићене сватове

И наше би похарао дворе.

А кад би му прстен одбачила

Закл'о би ти брата Муселима."

Тако прича стара беговица

А слуша је шћерка Јединица,

Од радости и не проговара.

А мајка јој вади из њедара

Амајлију свеца Мухамеда,

Те је шћерки с благословом преда,

Да ђевојку амајлија чува,

Од ђавоље вјере и каура.

Моли стара дина и Алаха,

Да јој шћерку чувају од Влаха,

И да joj се придесе при руци

Да је неђе не зграбе хајдуци.

Тако мајка предаваше Хајку.

На аманет дину и Алаху,

И нестаде са оџака буле,

Кроз камаре Мушовића куле.

Чим ЈОЈ мајка с оџака нестаде,

Хајкуна се опремати стаде,

У одаје бијелих сараја,

Као да је изашла из раја.

Е мане јој ни зазора није,

Да је љуба Ђерђелез Алије,

Или да је Венера родила

А градио Махмут Бушатлија;

На Олимпу ђе живе богови,

Па да су је хранили орлови,

Рајским пићем на Кавкаске греде

Ђе су били Мојсијеви двори.

Или да је шћерка Аполона,

Ил' унука цара Соломона,

Или вила са острва Крита,

Ил' да јој је сестра Афродита.

Косанчић јој не би наша, мана,

Уз'о би је за брата Милана.

Да је Хајка нагоркиња вила,

Којим чудом на Цетињу била,

Сигурно би Азијатка млада

Извидала Петровића Рада.

Бајазит би одбачио круну

Да је мога уграбит' Хајкуну.

С њим би Херкул вечера, и лега,

Кад би звјерке растргнуле њега.

Због њених би чари и милина

Пенелопа бурму изгубила;

Јер би Хајка, краљица сирена,

Одисеју памет занијела,

Никад не би на Итаку стига,

Цезар би се пред Хајкуном дига,

С царског трона и златне столице,

Да јој младој помилује лице.

Сигурно би вођа Картагине,

Кад је преша, алпске сунталије,

Прво доша, Зети на изворе

И разапо свилене шаторе,

Да Хајкуну иште у Халила.

Па кад не би стизао до Рима

Кесеџија да је на ћемену,

Прешао би Метохију равну

Да је отме силом од Турака,

Па кад би га изгубила мајка.

Краљевић би од Прилепа Марко

Окренуо ћурак наопако,

И доћера, помамна Шарина

Под дворове Мушовић Халила.

Би с Турцима свадбу уговара,

Син српскога Вукашина краља,

Да му буде краљица Словена

Макар пред њом клеча, на кољена.

Сигурно би Зирка Кајовића,

Љепотица од града Никшића,

Пред чарима Мушовића Хајке,

Проклињала небо и облаке,

Кукајући по равном Крнову,

Кроз питому Ћеранића гору.

Ја знам да би Никац од Ровина,

Кад је има, дведесет година

Писа, књигу врхом јатагана

На Халила турског капетана;

Да му пошље Хајку Мушовића

Као харач крвава Никшића.

Клеопатра лијепа је била

Како каже древна историја,

Али Хајка Мушовића бега

Завела би Кеопса Трећега,

Те би њојзи пирамиде зида

Па кад не би царовао нигда.

Или да је у старе земане

Војевао страшни Џингис Кане,

С хордама би низ Европу шљега

Да је отме у Халила бега.

Би под каул сиви соко птица

С Романије, Новаков Грујица,

Преша, Босну пјешке на опанке

И у Никшић стаса, на конаке;

Не би ли се докопа, што прије

Танког струка ђевојке Туркиње.

Мислим да би Смиљанића Коса

Рад љепоте и свога поноса,

И пожуде котарских сердара

Хајку булу посестримом звала.

С њим би пјесник с дурмиторских страна

Чува овце три бијела дана,

И под грлом Мушовића Хајке

Насликао Зенђили Дробњаке.

Дотле нико за њу није чуја,

Куд ће онда шинула је гуја?

Брзо свлачи свилу и кадиву

И дозива дјевојку робињу,

Да јој ноге умива и скуте

У млијеко срне и кошуте.

Још је кади димом од тамјана

И мирисом с кедровијех грана,

Што заноси сератлије младе,

Па се Хајка уређиват' стаде.

Кад би смјела Азијатка млада

Истрчати на бедем од града,

Тако дивна без руха од свиле,

Рекле бише црногорске виле:

„Некакве су силе и чудеса

Јутрос Хајку снијеле с небеса!"

Прво косе од тананих жица

У дванаест сплеће плетеница,

Те низ плећи љепотици граде,

С Нијагаре златне водопаде.

Неће млада да увојке крије

Под марамом од зелене свиле,

На којој је усликала Хајка

Грб племићки никшићких Турака.

Три ђердана од сувога злата

Неће Хајка пр'о бијела врата,

А спуча их ђе јој куца душа,

Па на уши четворо минђуша;

И на њима шеснаест рубина,

Знак да има толико година.

И да јој је лоза од Селџука,

Још на руке троје белензука.

По три пара да јој одговара,

С три прстена од драгог камена,

Што јој сјаје на бијелој руци,

Лили су их у Стамболу Турци.

А на прси ђе се срце скрива,

Ђе би султан лега и почива.

Па када би због те ноћи мора

Пресушити воде из Босфора,

Ставља цвијет ружнијех грана

Са подножја планине Балкана.

Онда близу од бијеле свиле,

Што су плеле дјевојке робиње

На бијеле Мушовића дворе,

Од чувене вуне са Ангоре.

На блузи јој као злато сија

Дјевојачка чудна амајлија;

Како пуста на грудима блиста

Ђетелина са четири листа.

Тај је цвијет од сувога злата,

Успомена Муселима брата,

Да украси љепше ђеисију

Тура Хајка другу амајлију,

Покрај срца са лијеве стране,

Да јој чува расцвјетале гране,

Амајлију свеца Мухамеда

Што јој мајка на растанку преда

Онда младе дјевојке, робиње,

Донијеше чохане димије,

Што су некад у Стамболу ткане

Постављене с унутрашње стране.

Вјеверице и кунице младе,

Да јој ноге милују и гладе,

Рад пожуде и младости њене,

Е како су пусте извезене.

До кољена рисови и вуци,

Од кољена хајдуци и Турци

С ханџарима у бијеле руке,

Страст јуначку ставља на муке

На врх сами Венерина брега,

Бог љубави засио на њега.

Вас од срме и сувога злата

Чува стражу богињи на врата,

Да их нико дирнути не смије,

Без кастига и без погибије.

Докле дођу свати и армада

Абди Љуце од Никшића града,

Кад Хајкуна у димије стаде

Златни ћемер узе са серџаде,

Што је Хајка кад је мала била

На рођендан од баба добила.

Ћемер Хајка око струка веже,

Њим димије и блузу притеже;

Те стас има Туркиња дјевојка,

Као јела танка и висока.

Ноге дивне нагоркиње виле,

Као двије присојкиње змије

Умиљеше у златне нануле,

Што су старе Мушовића буле

Окитиле сувом тисовином,

Тисовином и јадиковином,

По адету каурскијех жена,

Обложене кожом од јелена,

Опточене концима од злата

Рад урока и каква небата.

Онда Хајка марамицу узе,

Да би могла обрисати сузе,

Или среће ил' несреће њене,

Ето вакта да ђевојка крене,

Уз благослов остареле мајке

И берићет среће и наваке.

Кад се тако уредила була

Заблиста се Мушовића кула,

Као да је од сувога злата.

Чим је Хајка отворила врата,

Са божуром у бијелој руци

Згрануше се Никшићани Турци:

„Окле, јутрос, Мушовића Хајка

Да јој није полуђела мајка,

Кад је пушта од шеснаест љета

Да се сама проводи и шета?!"

Хајка иде и брига је није

Што се чуде Турци Османлије.

Одскакута ка из горе срна

Поплочаним градским сокацима,

Па је прошла к'о птица са гране

Кроз дућане и градске механе.

Хајку младост заноси и среса,

Скопила би јутрос до небеса,

Ко да има соколова крила

Јер је дуго у кавезу била.

Заурлаше од града авази ,

Најављују Хајка 'е долази.

Кад глас пуче кроз никшићке куле,

Провирују на пенџере буле.

Посматрају камене сокаке

И стас витки Мушовића Хајке.

Од завида горе у пламену,

Куну Хајку и љепоту њену.

А шта могу женске лакрдије,

Њу чувају златне амајлије.

Гледају је од града грађани,

Прижељкују момци одабрани.

Би се њеној приклонили руци,

Подједнако, каури и Турци.

Свак би дао злато и мерџане,

Свак би дао танке џефердане,

Свак би дао седам кеса пара

Да на диван с њоме разговара.

Свак би дао зелене доламе

Да јој смрси косе и ђердане.

Ђавола би кроз пакао ћера,

Само да с њом на диван вечера.

Свак би дао јелеке и токе

Да јој слети на прси широке.

Ту крај њених бијелијех ружа

Ноћ би била од вијека дужа,

Зато онда чудити се није,

Што уздишу Турци Османлије;

Јер им Хајка зауставља даха

Па не виде Бога ни Алаха,

Него тутње кроз камене куле

И разгоне кроз хареме буле.

Иде Хајка димијама креће,

Никоме се млада не окреће.

Ниђе була застанула није,

Прође страже и градске капије.

Све се пред њом отварају врата

Ка' шћер да је Силнога Мурата.

Па је ђаво некуда однесе,

Обронцима крваве Требјесе,

Ђе су страже поставили Турци,

Ђе из горе вребају хајдуци;

Те имање Мушовића мину

На изворе стаса и почину.

У врх поља, испред Озринића,

Устави се Хајка Мушовића.

Лице мије, хладне воде пије,

Жељно гледа брда и планине,

Оглеђе се води на изворе

Љепоте се нагледат' не море.

Док опази ђевојка Туркиња

Младо момче на коња Дорина.

Вас од срме и сувога злата,

Поијаше на изворе хата.

Стрекну цура, ма хајдука пита:

„Окле ли се, делијо, доскита,

На имање Мушовића бега?

Да нијеси са планина шљега,

Ђе куцају биовски чактари,

Ће су моји издизали стари:

Па ти не знаш кукала ти мајка,

Е су близу страже од Турака.

Пазе земљу мог баба Халила,

Могла би ти пући погибија".

Кад чу момче е га була кара,

Насмија се пајој одговара:

„Не карај ме, твојега ти дина,

Ја сам скоро шљега са планина,

Од Дробњака ломне Горе Црне,

Испод Лоле, високе планине,

Ђе станују хајдуци и вуци

И ђе твоји не издижу Турци.

Ђе су двори словенског племића

Мога ђеда, попа Вуловића,

Ђе царују облаци и зима,

Ће Бијела водопаде има,

Ђе је султан у стара времена

Код Царева камена вечера;

И царска му ту задрхта рука

Пред сабљама дробњачких 'ајдука.

Ће змајеви аждаје тамане,

А зовем се Вуловић Стојане,

Па сам иша, низ Херцеговину

На мојему претилу Дорину,

Да набавим мелем за хајдуке

Али су ми одољеле муке,

Од јуначке жеђи на уснама,

Па ја свратих преко поља равна,

Под Требјесу и љепоте њене,

На изворе ријеке студене;

Што долази с високих планина

Да напојим себе и Дорина.

И срете ме Туркиња ђевојка,

Згодна као сунце са истока.

Чујем добро што ти мене каза,

Ханџара ми и мога образа,

Страх ме душо ваистину није,

Да ја сретем твоје Стамболије,

Јутрос, ође на хладне изворе.

Јунаштва ми моје Црне Горе,

Осам су ми погубили брата

У Крнову, Дробњаку на врата.

А мој отац из Биовске лавре,

Пошље боја и битке крваве

Сјекао се с никшићким Турцима,

Да би осам осветио сина.

И тога је крвавога дана,

Под оштрицом очева ханџара,

Пало осам ага и бегова

Ливадама планине Крнова.

Али њега савладаше Турци,

Кад му ханџар сломише у руци.

И погибе, сератлија стара,

Под налетом љутих јањичара,

За злу срећу крвава Никшића

На прилазе гори Ћеранића,

Зато бих се радо срео ш њима.

Па кад би ме мајка изгубила,

Бјежа, не бих са мегдана мучке

Али имам задатке хајдучке,

Да ја стигнем здраво на конаке

У Бијелу, на танке чардаке.

Кроз пећине као мрки вуци

Завијају рањени хајдуци.

Стално мотре кроз горе зелене,

Неће л' виђет' на Дорину мене.

Зато немој, љепоте ти твоје,

Огријешит' ђевовање своје,

И да јавиш на бедеме стражи

Но ми путе и богазе кажи

Да ме не би опазили Турци.

То ће тебе запамтит' хајдуци,

Молиће се богу и свецима

Што си љубав поклонила њима.

А кад чује моја мајка стара,

Да си њеног сина сачувала,

Послаће ти од злата ђердане

Што је њојзи у старе земане,

Поклонио док је млада била,

Њен брат мио, Косорић Илија."

Млада Хајка рајску душу има

Скину с коња мрког каурина.

Засјаше се токе и долама,

И сребрни ханџар у рукама.

Сједе Стојан под јеле зелене,

На обале ријеке Студене,

Ал' не смије дуго да одмара

Е се боји врага и белаја.

Хајка неку чудну слутњу има,

Нешто гледа мрког каурина,

Сама не зна шта то може бити

Неки ће се ђаво догодити.

Чини јој се е јој виче мајка,

Наћи ће те јади од Дробњака.

Неке силе рекоше јој тајне,

Те прозбори ка' славуј са гране:

„Кад је тако незнана делијо,

Можеш ићи ђе си наумио.

Казаћу ти путе и богазе

Куда турске страже не залазе.

Како можеш невоље избјећи,

Но ти шћавах, сератлијо, рећи

Ријеч двије, мрки каурине,

То ти вала на одмету није."

Што уради, шинула је змија,

Што уставља мрког каурина.

Кад бијаше хајдук са планине

Свом Дорину устега дизгине,

Прича Хајка, ка' да пјева млада

Стотину је задесило јада:

„Ја сам често кад сам била мала

За дробњачке хајдуке слушала,

Што не даду моме бабу мира

Ни слушају цара ни везира,

Но замећу устанке и буне

И харају крновске катуне.

Отимају Азијатке младе,

Чуда чине, о белају раде,

Па бих радо Вуловић Стојане,

Примила те у моје сараје,

Да ми причаш неколико дана

О хајдучкој буни и четама.

А ја имам ђевојку робињу

Послаћу је на Лолу планину,

Да превија хајдуцима ране.

Живота ми моје миле нане,

И два моја грахораста ока,

То је једна млада Црногорка,

Што у ропству непрестано плаче

А родом је с ријеке Мораче."

Што то ради Мушовића Хајка

О, Боже, је изгубила мајка.

Припитује из горе хајдука

Косорића Оташа унука,

Каже живе раја и хајдуци:

„А знат' неће Никшићани Турци,

За хајдука Вуловић Стојана,

Крила бих те три године дана

У кавезе мојиех чардака,

Да ми не зна ни отац, ни мајка.

Кунем ти се срцем из њедара

И оштрицом очева ханџара,

И животом Муселима брата

И златнијем ђерданом са врата,

И прстеном са руке бијеле

Мо'ш слободно вјеровати мене.

Испијаћеш слатку медовину

И хајдучку жежену ракију,

На бијеле јастуке од свиле.

А даћу ти ђевојке робиње,

Да те пазе ка' птицу са гране."

Све је мјерка Вуловић Стојане,

Нека миса, кроз главу му сину

К'о да шапће претилу Дорину:

„Окле ова чудна Азијатка

Јутрос 'вако заносна и слатка

Какав ђаво донесе је ође

Да преда ме под Требјесу дође?!"

Не зна јунак шта ће с њиме бити.

Може лако главу изгубити,

Да га куну из горе хајдуци

И пјевају Османлије Турци.

,,Но, чујеш ме, Вуловић Стојане.

Живота ми моје миле нане,

Ја бих радо у своју одају

Примила те и ноћу и дању,

Да крај мене сједиш на серџади

Но те могу задесити јади,

Због младости и каурске крви,

Да ти ватру не запалиш први,

На бијеле Мушовића дворе,

Рад заноса и младости моје,

Под сабљама никшићких Турака

Стара би те изгубила мајка,

Па да кука ка' вран са планина,

Због Стојана најмлађега сина.

Још ти морам рећи, Вуловићу,

Познато је цијелом Никшићу.

Ја сам јадна заручница млада

Абди Љуце од Никшића града.

Мора да си за ту звијер чуја,

То је љута под каменом гуја.

Свак од њега зазире и стреца

Ка син да је Мухамеда свеца.

Има кулу на девет тавана,

Куд год иде јаше на Гаврана.

У харему осам ђевојака

А и ја ћу, кукала ти мајка,

Брзо отић, у куле камене,

Ђе ће младост увенути мене.

Још он има из горе хајдуче,

Од бедема и тамнице кључе.

Ту доводи из горе хајдуке

И ставља их на жестоке муке.

Тешко теби, Вуловић Стојане,

Ако у те доспијеш зиндане!

Дробњачке би заплакале виле

Про Крнова високе планине,

И клеле би са Никшића куле

Ђе су тебе кости остануле.

Могла бих ти његовијех мана

Набројати три бијела дана.

Црногорце на мегдан позива

И замеће стално кавгу с њима,

Ломе они оштре јатагане.

Још ме чујеш, Вуловић Стојане,

Ако не би Абди Љуцу срио,

На веће би јаде нагазио,

На крваву сабљу од Никшића,

На мог оца бега Мушовића,

Сабљом би те пресјекао жива

Па да имаш соколова крила.

Питај за њ, га дробњачке хајдуке

Какве им је задавао муке."

Још Туркиња говорити шћаше

Но јој Стојан зборит' не даваше.

Горски хајдук с коња се обрну,

Хата враћа, а гледа Туркињу:

„Кад си тако причат' научила,

Мила шћери Мушовић Халила,

Кад поштујеш обичаје своје

И зазиреш од младости моје:

Кад помињеш Турке јањичаре

И њихове оштре јатагане,

Кад помињеш хајдучког крвника

Абди Љуцу твога вјереника,

И јунаштво Мушовића Бега.

Кад сам ево из Бијеле шљега,

На домаку крвава Никшића,

Би ли смјела Хајко Мушовића

Тако дивна без страха и мана,

Ноћ провести са хајдуком сама.

Под окриљем ноћи и мјесеца

И заштитом Мухамеда свеца,

Ђе из раја извире ријека

Ако бих те обећа и река.

Под заклетвом и зарок да дамо

Да спавамо да се не дирамо

Ти у ђердан са бијела врата,

Ја у мога помамна ђогата,

Који вреди ка никшићко благо,

Бирај конак ђе је тебе драго!

Ил' на камен ил' росну ливаду

Ил' на свилу и златну серџаду,

Ил' под јеле Требјесе крваве

Ил' у твоје бијеле сараје."

Стрекну хајдук кад је ово река

Није много на одговор чека,

Јер глас зачу Мушовића Хајке

Неће ноћас ићи у Дробњаке:

„Ој, Стојане, од кршна Дробњака,

Убила те муња из облака,

Сломио се низ Гацкове греде

Дивно ли ме на замку наведе."

Рече шћерка Мушовић Халила:

„Ко превари срамота га била.

Пред Турцима и пред каурима

А ја ћу ти претила Дорина

Сакрит' неђе ђе не знаду Турци,

Да ти буде увијек при руци.

А тебе ћу, незнана делијо,

Ђевојачко наћи одијело,

Што га носе ђевојке робиње

Да те нико познат' не умије.

Што помињеш Требјесу крваву,

Танке јеле и зелену траву,

Ту прилике није за конаке,

За љепоту Мушовића Хајке.

Ти се не бој, кад ти Хајка каже,

Лако ћемо преварити страже,

И уљећи у само смрцање

На бијело Мушовића здање.

Ја бих, јадна, са душом од злата

Отворила на Стамболу врата,

И смутила цареве бозуке

А некмоли Никшићане Турке."

Пита Исус дина и Алаха

Шта то раде кукала им мајка?

Је ли Стојан јутрос полудио,

Ил' је ђаво Хајку ухватио.

Млада Хајка преварила није!

Нађоше се двије сератлије

Прије мјесец но што је ижљега

На сараје Мушовића Бега,

Једу пију и разговарају

Зароку се обоје надају.

Прича Стојан приче из Дробњака,

А слуша га Мушовића Хајка.

За легенде старијех Словена,

И постанку дробњачког племена;

За великог Косорића кнеза,

И једнога старога витеза,

Церовића, с планине Јелеша,

Што је с њима преко Босне преша.

И чувеног словенског племића

Легендарног попа Вуловића.

И све што се догађало с њима

У крвавом рату са Крчима;

О великом зулуму Турака.

Па се чуди Мушовића Хајка

Какво чудо и ђавоља сила

Управљају њенијем Турцима.

Није Мурат тако река њима,

Понос има ђевојка Туркиња,

Што то раде, мајка им кукала.

Што је тмина на ум људски пала?

Какав ђаво кроји историју

Те се људи ка звијери бију?!

Мисли Хајка ка' с неба богиња,

Ка' да има стотину година.

Жа, Стојану младе Азијатке,

Што то прича за кршне Дробњаке.

Шта ту може срце од свијета

О том Стојан више причат' неће.

Хајки суза низ образ полеће,

Она моли Вуловић Стојана

Да попију каву из вилџана.

Он обећа Мушовића Хајци,

Дими кава на златној табаци,

Стојан дуван на чибук приждива,

Уз молитву ракију испија.

Медовином мушко срце блажи,

Ког ђавола без невоље тражи.

Младост дивна и намјера њина

Разблажи им срце у њедрима.

Пламен гори и ватру разгара,

Док Хајкуна цура проговара:

„Е више је вакат и вријеме

Одаје су за спавање спремне.

Вуловићу, дробњачка делијо,

У живу си ватру угазио.

Још ти не знаш шта те ноћас чека,

Неће бити као што си река!

Изгубићеш твог Дората хата,

Па да вреди седам ока злата.

Тебе спаса, Вуловићу, нема,

Па да ти је срце од камена!

Није гријех горскоме хајдуку

Да украде из раја јабуку.

Не мо'ш миса, од мене сакрити

Ја знам добро шта ће ноћас бити.

Ти ћеш сјутра пјешке на опанке,

Про Крнова у кршне Дробњаке,

А Хајка ће, ђевојка Туркиња,

Закрочити на коња Дорина,

И кроз Никшић весело да јаше

Нек се чуде градске буљубаше:

„Окле Дорин Мушовића Хајци

Стријела је ударила мајци?"

Ништа Стојан одговара није

Омало се Азијатки смије,

Па прошета хајдук кроз сараје

Кроз камаре и шикли одаје.

Гдје ће Ева јабуку да хвата

Тајне браве затворише врата.

Поскида се и злато и свила,

Стојан ханџар под јастуке скрива.

Бога зове, крст десницом слика,

По адету словенских ратника.

А Туркиња клања на серџади,

Ка' што мајка беговица ради.

Кад свршише старе обичаје,

Уљегоше у шикли одаје

Све цвркућу ка' птица са гране,

Пливајући у топле амаме.

Обоје су Богу откривени

Као да су од мајке рођени.

Нико нема ништа да се каје,

Нека сила савјете им даје:

Ко ће кога на мегдан добити,

Ко ће ноћас зарок изгубити.

Са пенџера и куле високе,

Кроз ноћ мотре робиње ђевојке,

По упутству Хајкиноме раде

Да се каква звијер не прикраде.

Под окриљем неба и Влашића

Заклеше се Хајки Мушовића,

Да ће њене сачувати тајне,

Докле зора са истока сване.

Мјесец грије Мушовића дворе,

Одсјај дају ка' лађа на море,

Јер их љепших на свијету нема

Од Леђана града до Једрена.

Јече трубе ка' да зору траже,

Смјењују се на бедему страже.

А пјевају Турци Османлије,

Буле љубе, пију медовине.

Има л' ико да зна шта се збива

На дворове Мушовић Халила?!

Има л' иђе у земљи царева,

Да је ђаво с анђелом вечера?!

А каква је Хајкина одаја,

Боже мили небескога раја.

Благо томе ко је у њу доша,

Би сломила Обилић Милоша,

А некмоли момче са планина

Које нема ни двадес, година.

Али ко зна шта ће с њима бити,

Какво ће се чудо догодити,

Ко ће жељу обуздати младу,

Ко велику изгубит' опкладу.

Ту виђела ни кандила није

Само мјесец кроз пенџере грије,

Да би боље хајдука сакрила

Мила шћерка Мушовић Халила.

Ко зна да ли плете какве замке,

Вуловићу ноћас на конаке?

Ил' богиња хоће Афродита

Да чудесне законе испита?!

Мрк каурин и Туркиња вила,

Свукоше се и савише крила,

У гнијездо од свилених грана,

Но да видиш врага и белаја:

Дрхти Стојан, грозница га хвата,

Дорина ће изгубити хата.

Бога моли, а свеце призива,

Дако спасе њега и Дорина.

Младо момче с природом се бори

Док га лаки савладаше снови,

И некаква сила са небеса.

А Хајка се заноси и стреса,

Дрхти цура ка' над водом грана,

Да не такне Вуловић Стојана.

Скаче Хајки срце по њедрима,

Али у се поуздање има.

Моли Хајка свеца Мухамеда

Да је ноћас ђаволима неда,

Дако зора са истока сване

И спаси јој са грла ђердане.

Али ко ће сунце угасити,

Ко природној сили одољети?!

Нагон пусти за разум не пита

Зна то добро млада Афродита.

Була млада брани се ко луда,

Док потајни нагони и чуда,

Неђе самој зори на уранку

Савладаше Мушовића Хајку.

Плану као легендарна Ева,

Виђе млада да јој спаса нема,

Па отвори срце из њедара

И руменој зори проговара:

„Зоро рана, твога ти свитања,

Је ли ово било од настања,

Да ме јутрос нека судба срете

И оваква чудеса исплете?!

Те ме занос бачи у облаке,

Чудне ноћи и судбине наке!

Не љути се моја мила мајко,

Јер не могу живјети овако!

Проклет био док свијета траје,

Ко заводи црне обичаје,

Те измишља силе и чудеса

И некакве тајне на небеса:

Зле духове и ђавола триста,

Бога Оца и сина му Христа,

Који народ са небеса гледа

И некаква свеца Мухамеда,

Те морамо робовати њима.

Е кунем се мојијем очима,

И очима мојијех предака,

Па макар ме проклињала мајка

И бачила с бедема од града,

Нећу више робовати млада.

Нећу питат' цара ни везира,

Хоћу л' љубит' Влаха ил' Турчина!

Не признајем тандарлије старе,

Нек враг носи вјеру и тантаре.

Неће вала, мајчине ми хране,

Абди Љуца, турски капетане,

Са мном китит' харем и дворове,

Ни ће за ме доводит' сватове.

Како рекох тако бити мора,

Па нек пукне кастиг до Стамбола!"

Млада була ка' звијезда сину

Па разбача свилу и кадиву.

Окрену се на лијеву страну

Тихо шапће Вуловић Стојану.

Уздаси јој вреле усне прате,

Ка да сипа из грла дукате.

Све му мрси дугачке перчине,

„Окрени се Мрки Каурине,

Кад те зове Мушовића Хајка,

Мртвога те окретала мајка,

Како спаваш ујела те змија,

Зар ти жалиш претила Дорина.

Дабогда га узјахали Турци,

А мој ђердан просули хајдуци!"

Куне була, змија је шинула

Као да је на ватру планула.

Али Хајка ни слутила није

Да се Стојан пробудио прије,

И да стреца од младе Туркиње

Ка од шарке гује присојкиње.

Радије би пред Халила бега

Са ханџаром на мегдан ижљега.

Све проклиње и оца и мајку,

Што не смије да пољуби Хајку,

Због некакве вјерске лакрдије

Камо среће да се рађа није.

Себе пита и сам одговара:

„Каква су то вјеровања стара?

Да не љубиш због некакве Вјере

Кога твоје срце одабере?!"

Но се држи ријечи и ара,

Да се мајка не наљути стара,

Да хајдучку ријеч не погази

Да не јаве у Дробњак авази,

На чардаке, под Лолу планину,

За његову погибију црну,

Ал' да видиш врага и белаја,

Кад Хајкуна прекори Стојана,

Младо момче у чуду се нађе

Као змија очи да му гађе.

Хладна роса низ лице му точи,

Хоће момку срце да искочи.

Брзо Стојан у једноме трену

Хајкуни се ђевојци окрену,

Рајска му се отворише врата

Па јој склапа руке око врата.

На усне јој засташе уздаси

А на очи жеђ јуначку гаси,

Грлом везе хајдучке бисере

И залива златне хризантеме.

Стргну с Хајке свилу и ђердане,

Но се боји да зора не сване,

А стежу га алке од ланаца

Стари адет код Црногораца;

Па не смије испружити руку

Да убере са гране јабуку.

Нити смије рајски плод да једе

Док ђевојку на кулу доведе.

Он поштује у име Дробњака,

Част и образ турских ђевојака.

А све нешто кроз пенџере гледа

Јер на небу нестаде звијезда.

Чекат' зору на сарај не смије

Е се боји грдне погибије.

Нашао се на великој муци,

Шта би рекли из горе хајдуци?

Зар због чари Мушовића Хајке

Заборави Лолу и Дробњаке?!

Шапће Хајка и грли хајдука,

А дрхти јој око грла рука.

Шапатом га наговара млада

Љепотица од Никшића града:

„Спремајмо се, бјеж'мо у Дробњаке

Док ноћ црна покрива чардаке.

Видиш да смо чудо направили

И вјечиту ватру запалили;

Једно другом своју младост дали,

Све у славу слободне љубави."

Али не шће Вуловић Стојане

Напуштати бегове сараје,

За три дана и за ноћи двије,

Па кад би га Турци Османлије

На ножеве разнијели жива.

Шта би рекла ђевојка Туркиња

За све што је под Требјесу каза,

Чува свјетлост хајдучког образа.

Загрли га Туркиња ђевојка

И пољуби међу оба ока.

Ко зна шта је Хајкуна чинила

И како је Вуловића крила.

За пет чела на своје дворове,

То сам ђаво испричат' не море.

Чувале су ђевојке робиње

Тајну њену ка божје светиње,

Док је доша вакат и вријеме

Да Вуловић из Никшића крене.

Он се закле сунцу и Дробњаку

Да ће водит' Мушовића Хајку,

Од Никшића нагоркињу вилу,

У Бијелу под Лолу планину.

И неђе су испред саме зоре

Напуштили Мушовића дворе,

И заруке турскога племића

Абди Љуце од града Никшића.

Још је Стојан врхом од ханџара

На дувар му поруку нашара:

„Ако ти је до ђевојке хара,

Ти изведи чету јањичара

У Крново, на Закосе равне,

Ја ћу моју браћу Биељане.

Част јуначка биће за свједока,

Које јачи, ето му ђевојка,

Па нек види војска одабрана,

Нас двојицу на дуга мегдана;

По адету нашијех предака

И Турака и мојих Дробњака.

Рок ти дајем од петнаест дана,

Дотле нема свадбе, ни вјенчања.

Ја сам Љуца тако наумио,

Курва био ко те преварио!"

Зна никшићка богиња од злата

За потајна на бедему врата.

Пружи бјелу без прстена руку

Вуловићу дробњачком хајдуку.

Стојан ради како Хајка каже,

Лако турске преварише страже,

Тек се ноћна повлачаше тмина

Кад нађоше претила Дорина,

Стојан Хајку око струка стеже,

Каишем је од сабље притеже.

Трену Дорин ка да има крила,

Још ноћ црна све троје покрива.

Дако поље Никшићко прегазе,

Да их турске страже не опазе.

Таман зора са истока мину,

Уљегоше у пусту планину,

Ђе их сунце слободе огрија

Уставише претила Дорина.

Крај извора, у мирисну траву,

Простријеше зелену доламу.

Сунце грије кроз јелове гране,

Љуби Хајку Вуловић Стојане.

С њенога се причешћује лица

Ко с олтара Светијех Тројица,

Па са младом булом разговара:

„Хајко, душо, срце из њедара,

Имам, душо, најљепше катуне

Све изворе и стољетне шуме

Обронцима од Лоле планине

А на извор од ријеке Дрине,

Стари чардак попа Вуловића

Тамо ћемо Хајко од Никшића.

Брзо стићи морем од планина

На нашега претила Дорина.

Љепше нам је газит' про Бијеле

Но на лађи прећи Дарданеле."

Тако Стојан с Хајком разговара

А Дорин им пасе и одмара.

Док повика са Крнова вила,

Вуловића свога побратима:

„Хитај брже, на танка чардака

Стара ти се ужељела мајка!

Па све гледа са златна дурбина,

Јашеш ли јој на коња Дорина!"

Кад чу Стојан нагоркињу вилу,

Окрену се на Војник планину,

Те са њоме мало разговара,

Поздрави је бљесак од ханџара.

Скочи Стојан на ноге лагане,

А притеже на ханџар гајтане.

Свом Дорину засједе на крила

Хајку булу преда се узима.

Томболас је преко паса свеза,

На горског се наслони витеза.

Језди Дорин про врлетних страна

И односе Хајку и Стојана.

Стреца Хајка на коњу Дорину,

А све гледа Дурмитор планину,

Па Стојану Хајка проговара:

„Мој Стојане, срце из њедара,

Ако Љуца на мегдан избије

Ја се бојим твоје погибије!

То је ђаво с ханџаром у руци,

Тако кажу Никшићани Турци.

Па се чувај Вуловић Стојане

Не погини на Закосе равне!

Ако би се несрећа десила,

Ја бих млада у воду скочила!

Ил' бјежала гори у хајдуке

Жива нећу Турцима у руке.

Нит' са Љуцом живјет' у дворове

Живота ми, и младости моје!"

Све се смјешка Вуловић Стојане

Милује јој косе расчешљане:

„Е не бој се, моја душо драга,

Не бојим се бегова ни ага,

Абди Љуце, ни Халила бега,

Свакоме бих на мегдан ижљега,

Ја ћу свезат' Абди Љуцу жива,

Мила шћери Мушовић Халила,

И на дар га послат у Никшићу

Твоме оцу бегу Мушовићу."

Срећна Хајка вјерује хајдуку

И на срце намјешта му руку.

Сиђе Дорин кроз горе зелене

На обале ријеке Бијеле.

Коњ се пропе, нимало не стрекну

Но прегази маниту ријеку.

Игра Стојан помамнога хата,

Води младу Туркињу без свата.

Пред њима се повијају јеле

Као да их загрлити желе.

Бјелој кулу са Хајкуном стаса,

Узима је про танкога паса,

Изнесе је кули на чардаке

И затражи благослов од мајке.

Стара мајка, дична Црногорка,

Пита сина: „Окле је ђевојка?"

Ал' хајкуна зборити не даде

Но јој она говорити стаде:

„Ја сам була од града Никшића,

Од јуначке куће Мушовића.

Кунем ти се мојијем очима

Ја сам твога завољела сина,

С њим сам дошла у ове планине,

Без питања моје мајке миле.

Знам да вјера каурска налаже

Да се буле никшићке не траже,

За хајдуке кршвога Дробњака

А исти је адет у Турака;

Да се була удати не смије

За хајдучке младе сератлије,

Без кастига и несреће њене.

Ал'то није препануло мене,

Ни Стојана, твога мила сина,

Јер је јача љубав него сила."

Још Туркиња шће да разговара

Но јој мајка не даваше стара.

Загрли је кршна Црногорка,

Па је љуби међу оба ока.

Прими снаху, од Никшића булу

На бијелу Вуловића кулу.

Учини се шенлук из пушака

На источну страну од Дробњака!

Запјеваше хајдучке планине

И биовске камене пећине!

Одлијеже Лола на све стране

Весели се Вуловић Стојане!

Пјесму пјева Морачанка млада,

Робињица од Никшића града,

Све помиње Вуловић Стојана

И тамницу бедема крвава

Ђе мишљаше робоват' у мраку.

А Туркињу Мушовића Хајку,

Морачанка посестримом зове

И рањене превија соколе.

Игра коло под Биовске стране,

Заводи га Вуловић Стојане.

Припијева сератлија млада

Абди Љуци од Никшића града.

А на бедем од града Никшића

На сараје бега Мушовића,

Абди Љуци смркнутога лица

На ханџар му стиснута десница.

Нешто оштро с бегом разговара

Но их моли беговица стара:

„Маните се врага и белаја

И Дробњака каурскога краја.

Објесите оштре јатагане

Не идите на Закосе равне!"