Жарко Шобић

 Жарко Шобић

Хајка Мушовића

 

Освета Анђелије Војводић

Освета Анђелије Војводић

 

Сан уснила остарала мајка,

Стара мајка Војводића Станка;

Па се од стра, она пробудила,

И на кули пенџер отворила.

Кука, плаче, ка рудинска змија,

Одлијеже Дуга и Голија.

Помрсила косе расплетене,

Због несреће и судбине њене.

Имала је остарала мајка

Свога сина Војводића Станка;

Имала је још Седам Влашића

На јуначкој кули Војводића

И пред њима свога господара

Војводића Пека барјактара.

Сви падоше у бој, ка'хајдуци,

А Станка јој заробише Турци,

Под ранама сломљенијех крила.

Па су њена рањенога сина

Однијели крваву Никшићу,

Даривали бегу Мушовићу;

На вратима царских казамата,

За дукате од сувога злата.

Јер се Турчин много ћера с њиме

Планинама Дуге и Голије.

Бачи њега турски капетане

Окована у ледне зиндане,

Да не гледа сунца, ни мјесеца,

Зато стара кауркиња стреца.

Има више три године дана

Како Станко чами у зиндана,

И ништа се за њега не чује

Зато стара мајка јадикује.

Кука стара , пролама се кула,

Док је снаха Анђелија чула,

Па са њоме Анђа разговара:

„Мила мајко, мога господара,

Зашто кукаш кад вријеме није,

У поноћи кад сунце не грије.

Немој вазда у сузама бити,

Можеш свога сина искобити,

И не кукај више у поноћи,

Ја се надам да ће Станко доћи."

„Снахо моја, дилбер Анђелија,

Ноћас на сан видјела сам сина.

Крвав барјак носаше у руци,

А гоне га Османлије Турци.

Обучени у страшне одоре,

Па им рањен утећи не море.

Сломљена му сабља димискија,

А Дорина запунула змија;

Жива њега разнијеше вуци

А Станка ми посјекоше Турци.

Из сна скочих као полудјела,

Као да ме шинула стријела.

Сад ме нешто пуста жеља мори,

Па не може срце да одоли.

Увенућу за најмлађим сином

И његовом несретњом судбином!

Но ме чујеш, снахо Анђелија,

Спреми мене Станкова Дорина,

Да врат ломим проклету Никшићу.

Морам ићи бегу Мушовићу,

Да га кумим богом великијем,

И турскијем царем проклетијем,

И костима његових предака,

Да ми пушти из тамнице Станка.

Ил'ћу молит' турског капетана

Да ме пушти у ледна зиндана.

Проклетога града никшићкога

Да ја умрем поред сина свога.

Бог зна сами шта ће са мном бити,

Залуду ћу у Никшић одити,

Нећу среће имати при руци,

Можда су га погубили Турци.

Али морам, моја снахо мила,

Па се никад дому не вратила!?

Послуша је снаха Анђелија

Опрема јој Станкова Дорина,

У авлију под бијелом кулом

Умива га водом и сапуном.

На сунђер му воду покупила

А на чешаљ длаку исправила.

Преви ћебе, стави татарију,

Преко свега седло османлију,

Па дизгине намјешта и стеже,

А четири колана притеже.

Спреми Дора млада Анђелија,

Не бијаше гори од Ждралина.

Нек се чуде Османлије Турци

Какве коње имају хајдуци.

Мајка стара на седло се прима,

Па закрочи Станкова Дорина.

Силне жене овога свијета,

Као да је краљица Аскета.

Пољуби је Анђелија млада,

Оде стара пут Никшића града.

Када сунце зађе пут запада,

Виђе куле Оногошта града;

У ноћ саму сиђе и почину

Близу града ђе престају села,

Ту је пила и залогај јела

Па отоле крај зелена Вира

Ошинула претила Дорина.

Скаче Дорин заклали га вуци,

Спазише их Никшићани Турци.

Кад стигоше у само смрцање

Пред бијело Мушовића здање,

Све се чуде Турци Османлије

Притежући сабље димискије.

Нагађају с тврдијех бедема,

Је ли оно хајдук или жена,

Те се тајно кроз таму прикрада,

Испод кула никшићкога града.

Кога ноћас те утваре траже?

Док викнуше са бедема страже:

„Стој, не мрдај, делијо незнана,

Не напријед кукала ти нана,

Ми смо стража бега Мушовића;

Капетана од града Никшића,

Кога тражиш за кога ли питаш

Те се ноћас око града скиташ?"

Стаде стара под градске зидине

А Дорату притеже дизгине.

Кроз ноћ црну гледа мајка стара

Па са турском стражом разговара:

„Ја сам сашла, Никшићани Турци,

Са планина ђе живе хајдуци,

Да је питам бега Мушовића

За мог сина Станка Војводића."

Турска стража послушала стару

Па је воде своме господару.

Силан Турчин с дивана устаде.

Око њега на златне серџаде,

У одаји од бијеле куле,

Сједе младе робиње и буле.

Сав се сија од сувога злата,

Па кад виђе старицу на врата,

Дрско гледа, починут' јој неда,

Силан Турчин, ал' јадно изгледа,

Пита стару турски капетане:

„Са које си од свијета стране?

Шаљу ли те хајдуци из горе

На бијеле Мушовића дворе?"

Дрекну Турчин и ка' звијер скочи:

„Причај брже ил' ми бјежи с очи!"

Но да видиш, хајдукиња стара

Мрко гледа турског капетана.

Нит' узмакну нити се препаде

Но му оштро говорити стаде:

„Капетане од града Никшића,

Ја сам мајка Станка Војводића,

Харамбаше од кршне Голије,

Па сам дошла за невољу ми је.

Ја сам седам изгубила сина

У крвавом боју са Турцима.

Отац им је изгубио главу,

Под барјаке у Дугу крваву.

Осмога ми заробише сина,

Мога Станка од двадес, година.

Кад је тешких допануо рана,

Ево има три године дана

На крваву воду Моштаницу,

Ти га бачи у ледну тамницу;

Ђе су многе кости од јунака

Па се сина ужељела мајка,

И не могу од жеље живјети

Но ћу стара за њим умријети.

Па те Богом кунем великијем,

И твојијем царем честитијем,

И тајнама природних чудеса,

И великом силом са небеса;

И тако ти очеве гробнице,

Пушти мене сина из тамнице!

Посебно те молим ка' војника

И старога царскога ратника,

Слушај што те моли кауркиња

Немој мене погубити сина!"

Још му стара каживати шћаше,

Но јој Турчин зборит' не даваше.

Звекну сабљом неколико пута,

Па просикта као змија љута:

„Добро слушај, а боље упамти,

Што ћу тебе за сина казати.

По ферману царске престонице

Пуштићу ти Станка из тамнице,

Да ми даднеш хиљаду дуката

С царским грбом од сувога злата.

Бојно копље од љута челика

Твог ђевера Војводића Мирка,

Што га оте у Дугу крваву

Моме стрицу Хамзи капетану.

Доћерај ми стотину волова,

Пре'одњака хиљаду овнова;

Још донеси, кауркињо стара,

Ханџар љути твога господара;

Што је скин'о ономлани њега

С мог ујака Селмановић бега:

Златне токе твога Станка сина,

И његова помамна Дорина,

И Станкову зелену доламу

Што се носи о Ђурђеву дану,

И Станкову сабљу димискију,

Што је носи о Васкрсенију.

А такве је на Крајину нема

Све то одмах нека ми се спрема!

Рок за откуп једна ефта дана

Код студене воде Видрована.

Кад све предаш Никшићким Турцима

Ако мислиш да ти пуштим сина

Доведи ми са Голије вилу,

Твоју снаху дилбер Анђелију,

Да је љубим на мога чардака,

На срамоту Војводића Станка.

Ако ли то нећеш послушати

Грдно ћеш се стара покајати.

Кунем ти се дином великијем,

И турскијем царем честитијем,

И силама с небеских висина,

Ја ћу твога погубити сина:

У неђељу која прва дође,

На бедеме Оногошта ође,

Тако ће се на куле Никшића,

Истражити кућа Војводића,

А тебе ћу у Дугу крваву

На дар послат хајдукову главу

Ето, сада, па што хоћеш ради,

Немој да те џелат изненади.

Твога сина Војводића Станка,

Да му црна не закука чавка".

Кад то зачу јунакиња стара

Поносито бегу одговара:

„Слушај добро, царева делијо,

Добит' нећеш што си наумио,

Па да сједиш на престо од злата

Великога султана Мурата.

Знаш ли беже, мајка ти кукала,

Да ти не бих Анђелију дала

Да ти буде невјеста робиња,

Кад би дига седам мојих сина.

Данас змијо из ледне гробнице

И да пуштиш Станка из тамнице

А знаш, беже, не знала те мајка,

За аманет хајдучких предака,

Који морам ка' очи пазити

Част чувати живот не жалити.

И не клекнут сили од Турака

Па нека ћеш погубити Станка.

Од свега је слобода милија

Нека му је срећна погибија!"

Силан Турчин у чуду се нађе

И не знаде кад стара изађе.

Стид га бјеше што је учинио,

Јер је љуту битку изубио,

Од каурске Амазонке старе.

Док шкрипнуше врата на одаје

Поврати се код бега старица,

Па загрмље смркнутога лица:

„Још ме чујеш, беже Мушовићу,

Кад ја кретах крваву Никшићу

Не понијех двије пушке мале,

Што су Станку на кули остале.

Е да сам их данас донијела,

На њих бих ти срце изгорела."

Бег скамењен ни ријеч не рече

А старица низ кулу утече.

С узенгија на седло се прима

На Станкова помамна Дорина.

Окрену се пут врлетних страна

Као горска вила са Балкана,

Кроз ноћ црну Горње Поље мину

И загази у кршну Голију.

Раном зором низ планину сиђе,

Танку кулу Војводића виђе.

За трен ока Дорин кули стиже

Ту застаде и поче да рже.

К'о да бјеше под Станком некада,

Опази га Анђелија млада,

Па истрча капији на врата,

За авлију привеза Дората.

Носи стару на бијеле руке,

А купи јој сузе у јаглуке.

Пред њу ставља сваку ђаконију,

А служи јој жежену ракију.

Кад се мало одморила стара

С Анђелијом снахом разговара:

„Снахо Анђо, јабуко од злата,

Куцала сам Никшићу на врата

И молила бега Мушовића,

Капетана од града Никшића,

Поглавицу злогласних Турака,

Да ми пушти из тамнице Станка.

Али виђох што нијесам прије,

Страшну слику људске крвопије.

Дабогда му закукала мајка,

Прије зоре на танка чардака;

Берићета ни среће не има,

Црн му образ био пред људима!

Мухамед би да устати море

Бачио га са Синајске Горе.

Скривио је дину и Алаху,

Јер је стару уцјењива, мајку."

Све јој она по истини каже

Шта за Станка Османлије траже;

Да је нада сва пропала њена,

Да ће Станка изгубити сина.

Кад је зачу Анђелија млада,

Што уради стотину јој јада,

Кријући се од свекрве старе

Брзо стрча у шикли камаре.

Па узима дивит и хартију

Да накити ситну бурунтију.

Што то ради, шинула је змија,

Шта ће писат' млада Анђелија?

На столицу сједе крај дувара

Књигу шара, с бегом разговара:

„Капетане од града Никшића,

Од јуначке куће Мушовића,

Књигу читај што нијеси прије

Од Станкове љубе Анђелије

Захвали се дину и Алаху

Што ће стара изгубити снаху

Чекај мене кроз недјељу дана

Код студене воде Видрована.

Изаћи ћеш с четом од Турака

И доведи Војводића Станка.

Немој мислит' да је варка нека

Све ће бити као што си река.

Ка' што твоме ћефу одговара

Кунем ти се срцем из њедара.

Ја сам чула, други ми кажива,

Да си згодан ка бијела вила,

Много љепши пријевара није,

Од Турчина Ђерђелез Алије.

И мени су мрки Татарине

Дојадиле хајдучке планине.

Потуцам се по овим брдима

Односећи храну хајдуцима.

Живим сама к'о и друга раја,

Без љубави и топлих сараја.

Камен стерем мјесто б'јеле свиле

А небом ме покривају виле,

Младост моја вене сваког дана

К'а са јеле откинута грана.

Па ћу саћи из ових пустиња,

Да се хвалиш у Никшић Турцима.

И кад одеш у Стамболу граду

Какву љубиш хајдукињу младу.

Све ћеш добит до посљедње паре

Рад 'ајтара кауркиње старе."

Најпослије млада Анђелија

У образ се пером ударила.

То знак даје на турскога бега,

Никад неће преварити њега.

Крв окваси слова и хартије.

То ће бегу бити најмилије.

Кад је Анђа књигу накитила,

Никшићу је граду оправила,

Све потајно, муња је убила.

Да не сазна стара кауркиња

Оде књига од руке до руке

Докле дође у бијеле руке

На кољено бега Мушовића.

Спустише је Турци од Никшића,

Кад му стиже ситна бурунтија.

Сама му се књига отворила,

Књигу чита а срце му бије,

Он се овом чуду нада није;

Да ће добит вилу са планина

Што је нема Дуга ни Голија.

Кад бег виђе што му књига пише

Не шће чекат на серџади више.

Не бегени робиње, ни буле,

Загон чини на врата од куле.

Поскакује на ноге лагане

Па нареди силан капетане,

Нек глас пукне са града Никшића

Да ће пуштит' Станка Војводића.

Нека иде у кршну Голију

За његову љубу Анђелију.

Од како је књига прочитана

Није прошло неколико дана

Док су страже мрских Азијата

На тамници отвориле врата.

По наредби бега Мушовића

Изведоше Станка Војводића.

Веселе се од града грађани,

Поскакују коњи оседлани,

Равним пољем крај Зете ријеке.

Сијају се на сунцу челенке.

Тешке токе звекћу на прсима.

А на челу иде пред Турцима,

Бег Мушовић, турска сератлија.

Под њим скаче витка бедевија.

Како бегу игром одговара,

Док га мотре страже јањичара

Воде Турци Војводића Станка.

Е какав је, кукала му мајка,

Сужањ тешки преко седла лега,

Не би мајка препознала њега.

Тешко гвожђе и крвничка рука,

Сломиле су снагу у хајдука,

Само дух се слободарски вије

У хероја Дуге и Голије.

Иду Турци играју хатове,

Док дођоше Зети на изворе.

Ту застаде чета од Турака,

Шенлук чине из танких пушака.

Коње поје на хладне изворе

А распињу свилене шаторе.

На сред поља, под зелене гране,

Бег Мушовић, турски капетане,

Шатор има од бијеле свиле

А простирку од златне кадиве,

Пред шатором свеза бедевију

А испија слатку медовину,

Па с дурбина гледа пут Голије,

Е да иђе младе Анђелије.

Нашао се на великој муци,

Да му замку не праве хајдуци.

Боже мили, чему ли се нада

Но што ради Анђелија млада?

Кад је Анђа књигу накитила

Те је бегу на дар оправила,

Абер чини на четири стране;

Кроз Голију и кршне Бањане.

Ето нуде Турци од Никшића

На откупе Станка Војводића,

Рок за откуп од недјељу дана

Код студене воде Видрована.

Онда Анђа Дорина опрема

Лети с њиме од села до села.

Дава народ и не жали ништа

И последњу жишку са огњишта,

Само дако спасе од Турака

Харамбашу Војводића Станка.

Да се црна застава не вије

На престолу Дуге и Голије.

Благо скупи за недјељу дана

И опреми петанест чобана,

Да чувају на Пресјеку стада,

Док им јави Анђелија млада,

Кад ће сићи код зелена Вира.

Онда она окрену Дорина

Чудне жене, стотину јој јада,

Хита некуд пут Никшића града.

А каква је немала је мајка,

На Дорину Војводића Станка.

На њу злато и оружје сија,

Као да је Кунина Златија;

Ил' лијепа Коса Смиљанића,

Ил' чувена Хајка Атлагића.

Ка' да гази санџачке планине

Вјерна љуба Косорић Илије,

Ил' да су је одгајале виле

У пећине Кунара планине.

А не би се застиђела била

Да је с Никцем Ровине газила.

А све грлом бијелијем пјева,

Ка' у колу вила и змајева.

Танке јој се приклањају јеле,

Ка' да дрхте од љепоте њене;

Шире крила соколови птице,

Да јој сунце не опали лице.

Јечи борје ка' да лије сузе

Орлови јој путе калаузе.

Чим с Дорином пређе про Голије

И угледа никшићке равнине,

С коња сјаха и мало почину,

Па се попе на јелу зелену

Те наслони на јелове гране,

Златни дурбин и с грла ђердане.

Гледа Анђа пут Никшића града,

Чудно мисли а чуду се нада,

Док угледа свилене шаторе

У врх поља Зети на изворе.

Позна шатор Мушовића бега

Једва чека да сусрете њега.

Онда хитро као муња жива

На Станкова засједе Дорина.

Хита Дорин, заклали га вуци,

Сретоше их Никшићани Турци.

Задрхташе китне Стамболије

Пред чарима младе Анђелије.

Таман Сунце на залатку паде

Кад пред шатор Мушовића стаде,

Анђелија, Војводића Станка.

Што уради кукала јој мајка,

Зашто изда из горе хајдуке,

Зар ће љубит' Османлије Турке?

Зар ће пљунут' због турског племића,

На јуначку кућу Војводића?!

Чим Мушовић Анђелију виђе

Брзо Турчин пред шатор изиђе,

Не би вала излетио прије

Да је султан доша, из Азије.

Позна одмах Станкова Дорина

И бијелу вилу са планина.

За дизгине ухвати дората,

А прострије доламу од злата.

На њу спушти са седла богињу

Ка' највећу из Меке светињу.

Па нареди стражи од Турака

Нека пуште Војводића Станка.

Оде сужањ пут кршне Голије,

Како јадан може и умије.

Бег богињу под шатор уведе,

Па крај Анђе на серџаду сједе.

Од њенога заносног уздаха

Заборави дина и Алаха.

Како Турци одвајкада раде

А Анђа му каживати стаде,

За велико благо и чобане,

Да ће стићи прије зоре ране.

Каву пију из златних вилџана,

Нешто Анђа мјерка капетана,

Заносно се Мушовићу смије,

Налива му слатке медовине,

Дивно пиће с планинских цвјетова,

Заводи га у беспућа снова

Тајанствена сила и чудеса,

Уздижу му душу до небеса.

Игра Анђа под шаторска крила

Љепотом је бега опчинила.

Џамадан му низ прси распуча,

Гори чоја ка пламен од луча.

Силан Турчин, ка вук са планине,

Мрси Анђи косе и перчине,

Све га језа од заноса хвата

Искида јој ђердане са врата.

Но се Анђа у загрљај вије,

Не да бегу да скида димије.

Да ли нешто кауркиња скрива

Што се њојзи у њедрима збива.

Ил' је љубав, или гуја спава

Шапатом му Анђа проговара:

..Послушај ме, Алаха ти твога,

Рад каурског обичаја мога,

Од шатора да оћераш Турке

Ја сам млада, љубећи хајдуке.

Научила што буле не знаду,

У твом дивном никшићкоме граду.

Мене занос помамит' умије,

Нарочито крај таквог делије.

На твојој ћу да урличем руци

Као срна кад је кољу вуци.

Па се бојим добро неће бити

Мога, би се ђаво оженити.

Да због ватре и мојијех чари

Помаме се твоји јањичари."

Бег занесен од рајскога пића

Слуша љубу Станка Војводића.

Ађутанту строгим гласом каже

Да одбије од шатора страже.

И нек с њима докле зора сване

Чека пусто благо и чобане.

Сад се свлачи млада Анђелија

И под шатор утрну кандила.

На серџаду леже покрај бега

Све се млада привија уз њега.

На свили га заводи и вара,

Док нож крвав тргну из њедара.

Мушки гађе, у срце га бије,

Паде Турчин грома чуо није.

Крв покваси злато од серџаде

Но да видиш Анђелије младе.

Скочи она као муња жива,

Златно рухо скиде са Турчина,

С њега свлачи на себе облачи,

А оружје на раме пребачи.

Крв направи под шатор потоке

'Због освете китне Црногорке,

И Станкова да не плаче мајка

Рад зулума никшићких Турака.

Нек му гавран завија са куле

И лелечу по харему буле.

У трен ока пред шатор изиђе,

Бедевију Мушовића виђе,

Скочи на њу млада Анђелија

А за седло привеза Дорина.

Тајно бјеже ко, из горе вуци,

Да их не би опазили Турци.

Ноћ их крије, бјеже уз планину

Докле зора са истока сину.

Прелијећу села и катуне,

Сура брда и стољетне шуме.

Раним јутром у освитај дану

Анђелија на Пресјеку бану.

Наарлака уморне чобане

Да све натраг ћерају и јаве.

Док нагази бедевија витка

На некаква сужња невољника.

Бауљаше на ноге и руке

Од велике невоље и муке.

Убила га мемла од камена

А пале му косе на рамена.

Вас у ране од главе до пете

Изнад њега гавранови лете,

Вребају га са јелових грана,

Препаде се бедевија врана.

Скочи она ка' да се помами

Но јој млада Анђелија брани,

Да не прође сужња невољника

Па са коња сјаха седленика.

Пита Анђа незнанајунака:

..Окле ли си, кукала ти мајка?"

Сужањ Анђи на то одговара:

..Што ме питаш делијо незнана

Кад не могу зборити никако

Ја сам главом Војводићу Станко,

Харамбаша са Херцеговине,

Од Голије крваве крајине.

Па сам има три године дана

Тамновао у ледна зиндана.

У бедеме, од града Никшића,

Код проклетог бега Мушовића.

Трпио сам Исусове муке,

Ноге су ми ломили и руке.

Све поднијех што Мушовић ради

Но ме нови задесише јади.

Издаде ме љуба Анђелија

Проклеће је Дуга и Голија,

А нека је, срамота је била,

Но ми моја одсијече крила.

Мушовићу одведе Дората

Који вреди кутије дуката.

Да га јашу по Никшићу Турци,

Ђе га прије не заклаше вуци!"

Још је хтио нешто да говори

Но га умор свлада и обори.

Клону сужањ у зелену траву

А на камен понаслони главу.

Кликну Анђа, немала је мајка:

„Благо мене, ево мога Станка!"

Са небеса Сунце је огрија,

Уз њега се ка' бршљан привија.

Грли Станка, топле сузе лије,

А дава му жежене ракије.

„Сунце моје", Анђелија виче,

Док погледа сужањ невољниче:

Позна Анђу и Дорина хата,

Па јој склапа руке око врата.

Виче Анђа: „Чекања нам нема!'

Па га диже Дору на рамена.

Вришти Дорат копитама шара.

Познао је свога господара.

Анђелија од Голије вила

На седло се бедевији прима.

Лете коњи ка' да су на крила

А прича му љуба Анђелија

За судбину Мушовића бега.

И како је погубила њега.

Сунце бјеше пошло у висине

Кад пређоше брда и планине,

Мала села и горске катуне

До бијеле Војводића куле.

Ту уморне коње одјахаше

За танке их јеле привезаше.

Гледа Станко камене чардаке

Кад чу лелек остарале мајке.

Одлијеже лелек са чардака

Кука мајка и нариче Станка.

Анђелију куне што уради,

Што је грдни задесише јади.

И проклиње бега Мушовића

Рад пропасти куће Војводића,

Тужи јадна, грозница је стреса,

Дако неко чује са небеса,

Кука Стара, пролама се кула,

Но је нешто назрела и чула.

На пенџер је главу наслонила

Док опази Станкова дорина.

Нешто стару као муња трже,

Виђе Станка и приђе му ближе.

Зора рана душу јој огрија

А грли је снаха Анђелија.

Но од среће и жеље за њима

Препуче јој срце у њедрима.

Потурише јунакињу стару

На сред куле као на олтару,

А свијећа као Сунце сија,

Под иконом Светога Ђорђија.

А каква је на царском престолу

У јуначком Војводића дому!

Краси оџак и танке чардаке

Ка' лик свети Југовића мајке.

Онда вила с планине Његоша

Абер чини да је Станко доша

И довео љубу Анђелију.

Глас прелеће Дугу и Голију

Скупљају се из горе хајдуци,

Све хитају као мрки вуци,

Да поздраве огњем из пушака

Харамбашу Војводића Станка.